Thread

Originalni tekst na unqualified-reservations.org.

Autor: John Law

20.05.2006

---

Izvanredan esej iz 2006. godine, tri godine pre nastanka Bitkoina, koji govori o neminovnom krahu globalnog finansijskog sistema i mogućnosti i načinima ponovnog prelaska na zlatni standard. Iako je prošlo gotovo 20 godina, mnogi koncepti spomenuti u tekstu važe i danas ali se mogu još efikasnije primeniti zahvaljujući Bitkoinu koji je superiorniji oblik novca od zlata.

---

(Naslov originalnog članka je ažuriran, a uvod je skraćen na zahtev Džona Loa. Za prateći tekst na Unqualified Reservations koji primenjuje ideje iz ovog članka na Bitkoin, pogledajte "Bitkoin je novac, Bitcoin je balon.")

Pravilo broj jedan u investiranju je da nikada nije dobra ideja kupovati nešto samo zato što to svi drugi kupuju. Kada je cena neke imovine rezultat ponašanja gomile, a ne njene stvarne vrednosti, to se naziva „balon“, a baloni uvek puknu.

Ovo pravilo je potpuno tačno — osim u jednom slučaju.

Na engleskom, balon koji ne pukne naziva se „novac“. Novac je uvek suštinski precenjen. Kupovna moć novca ne zavisi od njegove direktne fizičke korisnosti koju ima za nekoga. Ovo je očigledno za papirni novac, ali važi čak i za zlato i srebro.

Na primer, predmoderni monetarni sistemi nisu vrednovali zlato više od srebra zato što zlato ima veću specifičnu težinu ili zato što teže oksiduje ili zato što je žute boje itd. Vrednovali su ga više zato što na Zemlji ima više srebra nego zlata — činjenica koja ništa ne znači nekome ko srebro ili zlato neposredno koristi.

(Treba napomenuti da postoje neki retki istorijski slučajevi valuta koje su imale stvarnu, fundamentalnu vrednost, poput duvana u kolonijalnoj Virdžiniji. Ja to radije definišem kao vrstu trampe na steroidima, ali većina autora se ne slaže. Dok se neke vrste imovine koje nikada nisu korišćene kao valuta, poput dijamanata, uklapaju u moju definiciju novca. Sve to su samo reči, ali reči su važne.)

Najvažniju činjenicu o novcu opisao je ekonomista Karl Menger 1892. godine: novac je posledica sopstvene istorije. Ne može svaka imovina služiti kao novac ali ni svaka imovina koja može služiti kao novac neće biti korišćena kao novac. Kako ekonomisti kažu, novac zavisi od sticaja okolnosti — novac je stabilan rezultat događaja koji mogu biti potpuno slučajni.

Ovu tranziciju od fundamentalne ka monetarnoj vrednosti možemo nazvati „monetizacija“. Menger i drugi rani ekonomisti analizirali su monetizaciju u primitivnoj robnoj privredi zasnovanoj na trampi. Pokazali su da je novac tržišni fenomen — da može nastati spontano, bez ikakvog zvaničnog pečata ili odobrenja.

Nije široko shvaćeno da do istog procesa monetizacije koji je opisao Menger može doći i na savremenom finansijskom tržištu.

Naravno, moderne ekonomije već imaju novac, pa je ispravnija reč „remonetizacija“. Umesto da trampa bude zamenjena razmenom, remonetizacija zamenjuje zvaničnu valutu ili obveznice novim monetarnim dobrom ili dobrima.

Najbliži srodnik remonetizacije je hiperinflacija. Međutim, tradicionalna hiperinflacija je relativno spor proces. Remonetizacija, kao i svaki juriš na banke ili valute, predstavlja paniku. Zahvaljujući savremenim finansijskim mrežama za prebacivanje novca i internetu za širenje opasnih ideja, događaj remonetizacije može biti gotovo trenutan.

Remonetizacija ima dva preduslova. Jedan je slobodno javno tržište jednog ili više dobara koja se mogu monetizovati — poput zlata i srebra. Drugi je nestabilna zvanična valuta kojom se loše upravlja — poput američkog dolara.

U teoriji, poništavanje bilo kog od ova dva faktora moglo bi da spreči remonetizaciju. U praksi je to verovatno nemoguće.

Pre događaja remonetizacije, mere štednje neophodne za stabilizaciju dolara politički su malo verovatne. Nakon toga bile bi prekasne. A svaka preventivna deliberalizacija tržišta zlata i srebra morala bi biti praćena izuzetno uverljivim izgovorom kako bi se izbeglo pokretanje upravo onoga što se želi sprečiti, naročito s obzirom na to da SAD više ne dominiraju globalnim finansijskim sistemom.

Najbolji način da se SAD i druge zemlje nose s ovom situacijom jeste da prihvate remonetizaciju i njome mudro upravljaju. Kratkoročno, to će biti veoma bolno za veliki broj ljudi. Ali uravnotežiće globalnu ekonomiju i trebalo bi da dovede do novog perioda održivog prosperiteta.

Sve je ovo još jedan niz nepotkrepljenih tvrdnji. Umesto da citiramo pokojne klasične ekonomiste ili zamutimo vodu mastiljavim oblačićima matematike, hajde da prođemo kroz situaciju korak po korak i vidimo da li se slažemo.

Ilustracija

Počnimo poređenjem dva hipotetička slučaja.

U slučaju A, milion Amerikanaca odluči da upravo sada prebaci svu svoju ušteđevinu u akcije Dell-a, kupujući po trenutnoj tržišnoj ceni, ma koliko visoka bila.

U slučaju B, milion Amerikanaca odluči da upravo sada prebaci svu svoju ušteđevinu u zlato, kupujući po trenutnoj tržišnoj ceni, ma koliko visoka bila.

U oba slučaja, recimo da svaki od ovih probnih investitora ima u proseku 10.000 dolara ušteđevine. Dakle, prebacujemo ukupno 10 milijardi dolara.

Ni zlato ni Dell trenutno ne mogu apsorbovati 10 milijardi dolara bez značajnog kratkoročnog rasta cena. Pošto bi to zahtevalo da tačno predvidimo reakciju drugih investitora, nemamo načina da precizno izračunamo efekte. Ali možemo ih uopšteno opisati.

U slučaju A, konvencionalna mudrost je tačna. Naši probni investitori trebalo bi da očekuju gubitak velike količine novca.

To je zato što Dell ima stabilnu ravnotežnu cenu koju određuje procena tržišta o budućoj zaradi (odnos cena/zarađeno (price-to-earnings ratio)) ove kompanije. Pošto nagli skok cene nije uzrokovan nekom novom informacijom o poslovanju Dell-a, kratkoročni skok cene ne bi trebalo da utiče na tu dugoročnu ravnotežu.

Pošto će gotovo sigurno doći do kratkoročnog skoka cene, mnogi od probnih investitora kupovaće po cenama koje su znatno iznad stabilne ravnotežne cene. Štaviše, što više investitora dodamo u test, to bi svaki od njih trebalo da očekuje veći gubitak. Uf!

Ali ovaj tip analize ne može se primeniti na slučaj B.

Plemeniti metali nemaju odnos cena/zarađeno. Pošto je zlato formalno demonetizovano (odnosno, pošto ne postoji formalna veza između cene zlata i valute poput dolara, kao što je to bio slučaj do 1971. godine), ne postoji stabilan način da se odredi njegova cena. Ne postoji očigledna ravnoteža ka kojoj bi cena zlata morala da teži.

Tačno je da zlato ima industrijske primene. Cenu zlata je moguće odrediti na osnovu industrijske ponude i tražnje. Konvencionalna mudrost kaže da se tako i određuje.

Tako da možemo reći da je zlato, na primer, precenjeno ako rudari zlata prodaju više zlata nego što juveliri i drugi industrijski korisnici žele da kupe. Trenutno (sa cenom zlata od blizu 700 dolara), verovatno i jeste tako. Tako da, ako sledite ovaj rezon, ispravna investiciona odluka nije kupovati zlato, već ga šortovati.

Ali ovo je samo pretpostavka da investiciona tražnja za zlatom ne postoji. Na osnovu te pretpostavke, pokazuje se da je zlato loša investicija. Dakle, ne bi trebalo da postoji nikakva tražnja za njim.

Popularnost ove logike je zaista zapanjujuća. Međutim, prilično je sigurno da većina ljudi koji poseduju zlato uopšte ne razmišlja na taj način.

(Zapravo, veći deo potražnje za zlatom od strane juvelirske industrije je u stvari investiciona potražnja. Žene u mnogim tradicionalnim azijskim kulturama, naročito u Indiji, čuvaju svoju ušteđevinu kao zlatni nakit, koji kupuju na težinu. Teško je nagađati koliku bismo cenu zlata imali kada ga niko ne bi držao kao investiciju. Verovatno bi i 100 dolara po unci bilo previše.)

Dakle, kada naši investitori iz slučaja B ulože 10 milijardi dolara u zlato, taj novac mora biti iskorišćen za "preotimanje" zlata od njegovih sadašnjih vlasnika, od kojih mnogi već smatraju da bi cena zlata u dolarima trebalo da bude mnogo viša nego što je sada.

Dakle, rezultat slučaja B je da će cena zlata, kao i u slučaju A, odmah porasti. Ali za razliku od slučaja A, ne postoji nijedan razlog da se vrati nazad.

Zapravo, desiće se sasvim suprotno. Pošto je cena zlata u velikoj meri određena investicionom tražnjom, svaki rast cene predstavlja dokaz rastuće investicione tražnje. Rudarska proizvodnja, neinvesticiona juvelirska potražnja i industrijska upotreba relativno su stabilne. Investiciona potražnja je posledica mišljenja investitora o budućoj ceni zlata, a cena zlata je, kao što smo upravo primetili, u velikoj meri određena investicionom potražnjom.

Ovo nije kružna logika. To je povratna sprega. Austrijski ekonomisti bi je mogli nazvati Mizesovom regresionom spiralom.

Naravno, isti mehanizam može pogurati cenu zlata i prema dole i prema gore. Kada imamo odliv štednje iz zlata, cena mora pasti. Reputacija zlata kao volatilne investicije nipošto nije nezaslužena. Postoji cenovni raspon unutar kojeg se cena zlata može proizvoljno kretati. Donju granicu određuje industrijska cena zlata kada je investiciona tražnja jednaka nuli. Gornja granica je određena… pa, videćemo za koji trenutak.

Obično je potreban značajan spoljašnji šok da bi se promenio dugoročni smer velike povratne sprege kao što je tržište zlata. Dakle, za tržište je racionalno da se rast cene zlata izazvan slučajem B zapravo tumači kao signal da se povratna sprega ubrzava — i da ga treba kupovati još.

Dakle, verovatnije je da će investitori iz slučaja B ostvariti profit nego gubitak. Naravno, transakcije se moraju odvijati nekim redosledom, pa će najraniji kupci proći najbolje. Ali svi imaju dobar razlog da učestvuju, čak i oni na začelju, jer će njihova kupovina signalizirati drugim investitorima, koji nisu deo ogledne grupe B, da uđu na tržište posle njih.

Pretpostavimo da verujete u sve ovo. Sve je to lepo i dobro. Ali šta to zapravo dokazuje? Zar zlato ipak ne bi moglo biti samo još jedan balon?

I šta to čini zlato boljom investicijom ako ne donosi zaradu na osnovu koje bi se određivala cena? To nema nikakvog smisla.

Da bismo odgovorili na ove razumne prigovore, potrebni su nam još neki alati.

Analiza Nešovog ekvilibrijuma

Nešov ekvilibrijum je jedan od najjednostavnijih i najstarijih pojmova u teoriji igara. (Neš je Džon Neš, glavni lik u filmu Blistavi um.)

U žargonu teorije igara, „igra“ je svaka aktivnost tokom koje igrači mogu dobiti ili izgubiti — u koju, naravno, spadaju i finansijska tržišta. A „strategija“ je jednostavno proces donošenja odluka od strane igrača.

Strategija u bilo kojoj igri predstavlja „Nešov ekvilibrijum“ onda kada svaki igrač u toj igri primenjuje istu strategiju, a da pritom nijedan igrač nije u stanju da postigne bolji rezultat tako što će preći na neku drugu strategiju.

Ako se malo zamislite, trebalo bi da bude prilično očigledno da će se svako tržište prirodno stabilizovati na Nešovom ekvilibrijumu.

Na primer, formiranje cena akcija i obveznica prema njihovom očekivanom budućem prinosu (standardna strategija vrednosnog investiranja koju primenjuje Volstrit) predstavlja Nešov ekvilibrijum. Nijedno tržište nije nepogrešivo i moguće je zaraditi novac namernim pogrešnim vrednovanjem hartija od vrednosti. Ali to je moguće samo zahvaljujući greškama drugih igrača.

(Analiza Nešovog ekvilibijuma na finansijskim tržištima nije nikakva velika nova ideja. To je standardna ekonomija. Jedini razlog što sada na internetu čitate analizu Nešovog ekvilibrijuma kada se radi o odnosu plemenitih metala i zvanične valute, a ne pre 30 godina u Njujork Tajmsu, jeste taj što Tajms svoje ekonomske analize dobija od stvarnih ekonomista, ne od nasumičnih blogera, a današnja ekonomska struka duboko je povezana sa institucijama koje upravljaju globalnom ekonomijom. Stvarni ekonomisti, po pravilu, ne troše vreme smišljajući domišljate nove razloge zbog kojih će se globalni finansijski sistem neizbežno urušiti. Oni su previše zauzeti pokušajima da spreče da se to dogodi.)

Analiza Nešovog ekvilibrijuma nam govori da pristup „slučaja B“ jeste zanimljiv, ali je nedovoljan. Da bismo tražili Nešove ekvilibrijume na tržištima plemenitih metala, moramo razmotriti strategije koje mogu slediti svi učesnici u ekonomiji.

Hajde da se na trenutak fokusiramo na svačijeg favorita — zlato. Jedna očigledna strategija — nazovimo je strategijom G — jeste da se jedino zlato tretira kao štednja, a da se svaka druga roba vrednuje - ili prema svojoj direktnoj subjektivnoj vrednosti koju ima za vas ili prema tome koliko vredi u zlatu.

Na primer, ako biste sledili strategiju G, ne biste dolar smatrali bezvrednim. Smatrali biste ga vrednim 45 miligrama, jer je to količina zlata koju možete dobiti za jedan dolar.

Šta bi se desilo kada bi se svi ljudi na svetu sutra ujutru probudili, popili šolju kafe i odlučili da slede strategiju G?

Verovatno bi primetili da pri odnosu od 45 mg zlata za jedan dolar, agregat američke monetarne mase M3 od oko 10 triliona dolara vredi oko 450.000 metričkih tona zlata; da je ukupna količina zlata iskopana u istoriji oko 150.000 tona; i da su zvanične američke zlatne rezerve 8.136 tona.

Prema tome, oni bi zaključili da će, ako svi ostali slede strategiju G, biti teško da svako dobije 45 mg zlata u zamenu za svaki dolar u svom posedu.

Srećom, nije potrebno dalje sprovoditi ovaj misaoni eksperiment. Naravno da nije realno očekivati da će svi na svetu istog dana preći na strategiju G.

Važno pitanje je samo da li je strategija G stabilna. Drugim rečima, da li je realna mogućnost da bi svi ljudi na svetu mogli vrednovati svoju celokupnu štednju u zlatu? Da li bi se sva prava na dolare, evre itd. mogla jednostavno pretvoriti u zlato i tako razrešiti? Ili bi postojao pritisak da se ponovo pređe na papirnu valutu?

Ako bi atomi zlata bili veličine zrna maka, deljivost bi predstavljala prepreku. Ali merenje proizvoljno malih težina zlata ne predstavlja nepremostiv tehnički problem.

Istina je da se u prometu stvarnih kovanica od plemenitih metala javljaju značajne neefikasnosti. Ako provedete previše vremena čitajući finansijsku istoriju, bićete zatrpani zastrašujućim činjenicama o agiju (agio), zlatnim tačkama (gold points), okrnjenim i istrošenim kovanicama i sl. Možda je najveći problem to što sve te manjkavosti metalnog novca podstiču uvođenje papirnih novčanica koje se u svakom trenutku na zahtev mogu unovčiti za pravi metal. Nažalost, izdavaocu novčanica tada postaje veoma lako da odštampa više novčanica nego što ima pokrića u metalu.

Sve ove probleme rešava internet. Kod savremenog zlatnog standarda ili drugog monetarnog sistema zasnovanog na plemenitim metalima, nema razloga da se ‘novac’ sastoji od bilo čega drugog osim bezbednih elektronskih potraživanja na tačno određenu težinu alociranih plemenitih metala. Sam metal trebalo bi da ostane u nezavisno revidiranim trezorima.

Ovaj mehanizam već koriste nove ‘digitalne zlatne valute’ kao što su e‑gold i GoldMoney. One su prikupile samo oko 10 tona zlata, jer nisu dobro povezane s postojećim finansijskim mrežama. Ali zlatni i srebrni ETF fondovi, GLD i SLV (GLD ima 350 tona zlata, više od Banke Engleske; SLV poseduje 2000 tona srebra), slični su, iako primitivniji. Prilagoditi ih tako da omoguće direktna plaćanja predstavljalo bi tek mali programski zahvat.

Nemam nameru da ulazim u otvorene teološke rasprave o ekonomiji. Ali moram da pomenem Banking School doktrinu iz 19. veka, koju su nasledili i kejnsijanci i monetaristi, prema kojoj je valuta čija se novčana masa može povećavati preduslov za rastuću ekonomiju. Izvinite što ću se malo izjadati

Finansijeri iz Pozlaćenog doba (Gilded Age) uspeli su da ugrade ovu ideju u institucionalni zapadni DNK. Ali ona nema nikakvo racionalno objašnjenje. Barem ga ja nikada nisam čuo, ako postoji. Naravno, status kvo ne mora nikome ništa dokazivati i moguće je da bi, kada bi se monetarni ekspanzionizam osetio institucionalno ugroženim, uspeo da iznese smisleniji narativ.

Meni se, međutim, čini da se ta ideja zasniva na razumljivoj, ali u suštini numerološkoj vezi između X% novog novca i X% rasta, kao i na neospornoj činjenici da gašenje mašine za štampanje novca obično dovodi do recesije. Pošto su današnji ekonomisti (osim, naravno, Austrijske škole) napustili očigledno zastareli pojam kauzalnosti i prigrlili utešno autistički pozitivizam puke statističke korelacije, promaklo im je da se, kada prestaneš da uzimaš heroin, osećaš užasno.

Takođe se često može čuti da bez štampanja novca, koje navodno odvraća štediše od pukog gomilanja keša, niko ne bi pozajmljivao niti preuzimao preduzetničke rizike. Neko bi to trebalo da kaže Holanđanima koji su tokom 150 godina vodili ekonomiju zasnovanu na 100% čvrstom novcu i bili najprosperitetnija nacija u Evropi. Da je Lord Kejnz slao drvene jedrenjake na trogodišnja trgovačka putovanja u Indoneziju, možda bi i preispitao svoje stavove o pozajmljivanju, kamati i riziku. Uopšteno govoreći, stabilni periodi čvrstog novca bili su među najprosperitetnijim u ljudskoj istoriji, a čak i Fridman i Švarc priznaju to. Kada vrednost vašeg novca raste bez rizika i finansijskih troškova, to zapravo može biti dobra stvar.

Dakle, ako u prethodnoj polemici nema grešaka, strategija G je zapravo Nešov ekvilibrijum. Direktan zlatni standard u kojem privatni građani poseduju alocirano zlato bio bi održiva osnova za novi globalni finansijski sistem. Ne postoje tržišne sile koje bi imale tendenciju da ga destabilizuju.

Ili ipak postoje? Zapravo, ispada da smo u našoj maloj analizi preskočili jedan korak.

Levitirajući kolekcionarski predmeti

Problem je u tome što ista analiza podjednako dobro funkcioniše za bilo koju standardizovanu i široko dostupnu imovinu.

Na primer, hajde da pokušamo sa kondomima. Naša mera vrednosti biće standardni beli kondom od lateksa. Možemo imati ‘strategiju K’ u kojoj svi mere vrednost svoje imovine prema broju kondoma za koje je mogu razmeniti. Gotovinska plaćanja bi se vršila putem bezbednih elektronskih potraživanja na alocirane kutije kondoma, koje se čuvaju u visokobezbednosnim trezorima za kondome u kondomskom distriktu Ciriha. I tako dalje.

Ovo je očigledno smešno. Ali zašto? Zašto ista analiza deluje smisleno kada je reč o zlatu, a potpuno besmisleno kada je reč o kondomima?

Zato što smo zanemarili jedan faktor: novu proizvodnju.

Hajde da se na trenutak vratimo korak unazad i pogledamo zašto ljudi uopšte ‘investiraju’ u zlato. Očigledno zato što očekuju da će mu cena porasti — drugim rečima, oni spekulišu. Ali kao što smo videli, u odsustvu investiranja cena zlata bi bila određena samo industrijskom ponudom i potražnjom, prilično stabilnim tržištem. Pa zašto onda uopšte dolazi do investicione potražnje? Da li se ona nekako generiše sama od sebe?

Ono što se dešava jeste da reč ‘investicija’ prikriva dve odvojene motivacije za kupovinu zlata.

Jedna je spekulacija — reč koja u engleskom jeziku ima negativne konotacije ali je zapravo normalan preduzetnički proces koji stabilizuje svako tržište tako što ga gura ka ravnoteži.

Druga je štednja. Štednju možemo definisati kao prenos bogatstva kroz vreme. Osoba štedi kada poseduje vredna dobra sada ali želi da uživa u njihovoj vrednosti kasnije.

Štediša mora da odluči koje dobro će držati tokom perioda štednje. Naravno, vreme trajanja štednje može biti i obično jeste nepoznato.

I naravno, svaki štediša nema izbora nego da bude i spekulant. Štediša uvek želi da uveća vrednost svoje ušteđevine, merenu kroz dobra koja zapravo namerava da konzumira kada tu ušteđevinu bude želeo da iskoristi. Na primer, ako je naš štediša američka penzionerka koja živi u Argentini i planira da svoju ušteđevinu troši na lokalne proizvode, njena strategija biće da što je moguće više uveća količinu argentinskih pezosa koje može dobiti u zamenu za svoju ušteđevinu.

Evo pet tačaka koje treba razumeti o štednji.

Prva je da, pošto će ljudi uvek želeti da prenesu vrednost kroz vreme, će štednja uvek postojati. Nivo čiste preduzetničke spekulacije u svetu može proizvoljno varirati. Ali štednja je ljudska konstanta.

Druga stvar je da štediše uopšte ne moraju da brinu o neposrednoj ličnoj upotrebljivosti sredstva u kojem štede. Za našu štedišu koju smo uzeli kao primer veliki komad zlata nema nikakvu upotrebnu vrednost. Njena namera je da ga zameni za časove tanga i ogromne, ukusne bifteke.

Treća stvar je da iz perspektive štediše ne postoji nikakva veštačka granica između ‘novca’ i ‘ne‑novca’. Sve što ona može kupiti sada i prodati kasnije može poslužiti kao sredstvo štednje. Možda će morati da obavi dve transakcije da bi potrošila svoju štednju — na primer, ako joj je sredstvo štednje kuća, mora da zameni kuću za pezose, a zatim pezosе za robu. Ako štedi direktno u pezosima, mora da napravi samo jednu transakciju. A očigledno je da transakcioni troškovi, kao što je slučaj sa kućom, mogu biti značajni. Ali ona će to jednostavno uračunati u svoju procenu investicionog učinka. Ne postoji nikakva suštinska razlika.

Četvrta stvar je da, ako se desi da neka imovina dobro funkcioniše kao sredstvo štednje, ona može privući priliv štednje koji će poremetiti njenu ‘prirodnu’ tržišnu vrednost.

Peta stvar je da, pošto će štednja uvek postojati, uvek će postojati i bar jedna vrsta imovine čija će cena tako biti poremećena.

Hajde da vidimo šta se dešava kada su ta imovina — kondomi. Pretpostavimo da svi na svetu zaista usvoje strategiju C, baš kao što su u našem ranijem primeru usvojili strategiju G. Šta će se dogoditi?

Baš kao što smo predvideli sa zlatom, doći će do masovne kupovine kondoma. Pošto proizvođači kondoma nisu očekivali da će se njihov proizvod koristiti kao sredstvo čuvanja vrednosti, tražnja će daleko premašiti ponudu. Cena kondoma će skočiti u nebo.

Strategija C izgleda kao samoispunjavajuće proročanstvo. Kondomi će zaista postati skupa i tražena imovina. A prve štediše koje su izvršile kondomske transakcije će svedočiti kako kupovna moć njihovih kondomskih portfelja naglo raste. Ovo je pravi kondomski bum.

Nazovimo ovaj efekat — povećanje cene nekog dobra zbog njegove upotrebe kao sredstva štednje — ‘levitacijom’.

Nažalost, kondomska levitacija nije održiva. Skok cene izazvaće reakciju proizvođača. Pošto ne postoji kondomski kartel — svako može otvoriti fabriku i započeti proizvodnju kondoma — proizvođači nemaju nikakvu šansu da održe levitiranu cenu kondoma. Oni će proizvoditi što je više moguće, što brže mogu, kako bi unovčili premiju levitacije.

Drugim rečima, levitacija podstiče rast ponude. Nazovimo rast ponude levitiranog dobra ‘obezvređivanjem’. Na slobodnom tržištu kondoma, obezvređivanje će u potpunosti neutralisati levitaciju. Ona će vratiti cenu kondoma na njihov trošak proizvodnje (uključujući trošak kapitala prilagođen riziku, odnosno profit). Na dugi rok nema razloga da svako ko želi kondome ih ne može imati koliko god poželi, po ceni koštanja.

Naravno, vlasnici kondoma brzo će shvatiti da njihovi kondomi bivaju obezvređeni. Oni će povući svoju štednju, verovatno mnogo pre nego što obezvređivanje vrati cenu kondoma na trošak njihove proizvodnje.

Pad cene neke imovine usled odliva štednje iz nje možemo nazvati ‘delevitacijom’. U našem primeru, obezvređivanje izaziva delevitaciju, ali to nije jedini mogući uzrok — štednja se može pomerati između različitih oblika imovine iz mnogo razloga. Ako štediše prodaju svoje kondome da bi kupili akcije Gugla, efekat na cenu kondoma potpuno je isti.

Pošto je obezvređivanje kondoma neminovno i neizbežno će pokrenuti delevitaciju, štediše imaju jak podsticaj da napuste strategiju C. To znači da ona nije Nešov ekvilibrijum.

Cela tužna priča završiće se prezasićenošću ponude kondoma i krahom cene kondoma. Epizoda će ostati upamćena kao kondomski balon. Zapravo, ako kondome zamenimo tulipanima, upravo se ovakav sled događaja odigrao u Holandiji 1637. godine.

Zašto se onda ovo neće desiti sa zlatom?

Očigledna razlika je u tome što je zlato element. Ako nema značajne transmutacije ili vanzemaljske trgovine, broj atoma zlata na Zemlji je fiksan. Ljudi ih mogu samo premeštati zarad sopstvene koristi — drugim rečima, sakupljaju ih. Zato zlato možemo nazvati ‘kolekcionarskim dobrom’.

Pošto ga nije moguće proizvoditi, cena kolekcionarskog dobra je proizvoljna. Ona je samo posledica cene dodeljene od strane ljudi koji ga žele posedovati. Jasno je da će kolekcionarsko dobro na kraju završiti u rukama onih koji ga najviše vrednuju.

Pošto globalne zlatne zalihe iznose 150.000 tona, a godišnje se iskopa oko 2500 tona, prostim deljenjem ovih brojki je lako izračunati trenutnu ‘stopu obezvređivanja’ zlata od 1,66%.

Ali to je pogrešno. Rudarenje zlata nije obezvređivanje u istom smislu kao proizvodnja kondoma, pošto ponuda kondoma nije unapred ograničena i ne iscrpljuje se daljom proizvodnjom. Zapravo, potrebna je samo blaga idealizacija stvarnosti da bi se iskopavanje zlata potpuno eliminisalo.

Zlato se vadi iz određenih nalazišta čiji obim i trošak eksploatacije geolozi mogu unapred proceniti. Finansijskim rečnikom, zlato ‘u zemlji’ može se modelovati kao kupovna opcija (call option). Vlasništvo nad X unci neiskopanog zlata, čije će vađenje koštati $Y po unci, ekvivalentno je pravu da se kupi X unci investicionog zlata po ceni od $Y po unci.

Pošto se to pravo svojine može kupovati i prodavati, baš kao i vlasništvo nad fizičkim zlatom, zašto se uopšte opterećivati iskopavanjem zlata? U teoriji, ono je jednako vredno i ako ostane tamo gde jeste.

Neiskopano zlato, u obliku akcija rudarskih kompanija koje poseduju prava na eksploataciju, predstavlja konkurenciju investicionom zlatu u pogledu štednje. Pošto su usled rasta cene zlata prethodno neprofitabilne rezerve sada isplative za rudarenje — poput opcija koje su sada "u plusu" — ukupna vrednost svog zlata na Zemlji raste brže od same cene zlata. Ali efekat nije ekstreman. Podaci Geološkog topografskog instituta SAD-a (USGS) iz 2006. godine pokazuju 30.000 tona globalnih zlatnih rezervi. Uz mnogo višu cenu zlata ovaj broj bi se svakako povećao — USGS navodi 90.000 tona trenutno neisplative ‘rezervne baze’ — ali bi rast zaliha zlata u odnosu na rast cene bio daleko od proporcionalnog.

U praksi, modelovanje neiskopanog zlata kao da se radi o opcijama previše je pojednostavljeno. Pronalaženje i rudarenje zlata složen je i politički posao. Važno je napomenuti da se rast cene zlata, čak i kada je on dramatičan, slobodno reflektuje na cenu neiskopanog zlata tako da ne dovodi do naglog skoka proizvodnje novog zlata. Na primer, cena zlata se više nego udvostručila od 2001. godine ali je svetska proizvodnja zlata još tada dostigla vrhunac.

Rezultat je da zlato i dalje može stabilno levitirati. Čak i ako priliv nove štednje u zlato potpuno stane, obezvređivanje će biti blago. Ciklično ponašanje tipično za nekolekcionarska dobra poput šećera (ili kondoma) ili teorijska kolekcionarska dobra čiji izvori u praksi nisu oskudni (poput aluminijuma), malo je verovatno.

Naravno, ako štednja počne da napušta zlato iz nekih svojih razloga, to može pokrenuti samopojačavajuću paniku. Delevitaciju ne treba mešati s obezvređivanjem. Ponovo, važno je zapamtiti da obezvređivanje nije jedini uzrok delevitacije.

Ono što još nismo objasnili jeste zašto bi zlato, koje se očigledno već nalazi u fazi levitacije, spontano imalo tendenciju da levitira još više, umesto da ostane na istom nivou ili delevitira. To što zlato može da levitira ne znači da hoće. (I ne zaboravite da se još uvek nismo pozabavili srebrom.)

Novac u stvarnom svetu

Ukoliko to nije očigledno, upravo smo, koristeći zlato kao primer, dali logično objašnjenje novca i to upotrebom samo izmišljenih termina poput ‘kolekcionarskog dobra’ i ‘levitacije’ kako bismo izbegli zamku definisanja novca pomoću sebe samog.

Hajde sada da primenimo ovu teoriju na novac koji danas koristimo — dolare, evre i tako dalje.

Današnji zvanični novac je ‘veštačko kolekcionarsko dobro’. Proizvodnja novca ograničena je legalnom silom, a ne prirodnom oskudnošću. Kada bi u našem primeru sa kondomima tržište kondoma nadgledala globalna kondomska mafija koja bi se veoma brutalno obračunavala sa svakim nedozvoljenim proizvođačem kondoma, neodoljivo bi ličilo na tržište zvaničnih valuta. Niko ne može štampati islandske krune u Ukrajini, australijske dolare u Pakistanu ili meksičke pezose u Alžiru.

To možda deluje odbojno tvrdim libertarijancima ali ovaj način kontrolisanja ponude novca je efikasan. Neovlašćena proizvodnja novca — poznata i kao falsifikovanje — svedena je na minimum.

Takođe bi, na osnovu naše rasprave o zlatu, trebalo da bude jasno da, u principu, nema ničeg pogrešnog u veštačkom papirnom novcu. Suština novca i jeste u tome da je njegova ‘stvarna vrednost’ nebitna. U načelu, proizvoljna novčana masa može biti mnogo stabilnija od resursa čija je količina prirodno ograničena, poput zlata.

U praksi, nažalost, nije ispalo tako.

Veštački novac je politički proizvod. Njegovi problemi su politički problemi. Odvajanje ekonomske teorije od političke realnosti nije nikome od koristi.

Vlade su oduvek imale lošu naviku da obezvređuju sopstvene monetarne sisteme. Istorijski gledano, svaki monetarni sistem u kome je stvaranje novca bio državni prerogativ doživeo je obezvređivanje. Naravno, niko u vladi nije nesvestan činjenice da obezvređivanje stvara probleme niti da ne stvara nikakvu stvarnu vrednost. Ali država često daje prednost kratkoročnim rešenjima u odnosu na dugoročne probleme. Rezultat je začarani krug iz kojeg je teško izaći.

Većina država je shvatila da je jednostavno štampanje i trošenje novog novca loša ideja. Upumpavanje novog novca direktno u državni budžet raspršuje ga kroz ekonomiju i izaziva brzo povećanje potrošačkih cena. Pošto se svaka vlast, demokratska ili ne, uvek oslanja na podršku naroda, sve vlade brinu o svojoj popularnosti. Visoke potrošačke cene retko kad su popularne.

Postoji engleska reč koja je nekada značila ‘obezvređivanje’, čije se značenje tokom jednog uglavnom neprijatnog istorijskog perioda nekako promenilo, pa je promenila značenje u ‘rast potrošačkih cena’, a zatim i u ‘rast potrošačkih cena onako kako ga meri — kroz proces koji je toliko netransparentan da prema njemu čak i čokolada deluje prozirno — nestranačka agencija čija je objektivnost van svake zamislive sumnje, pa je naravno nema ni potrebe dovoditi u pitanje.’ Reč počinje na „i“, a završava se na „n“. Zbog njene zanimljive političke istorije, radije je izbegavam.

Treba jasno reći da ono što određuje vrednost novca, kada je reč o potpuno veštačkom kolekcionarskom dobru bez industrijske upotrebe, jeste stopa levitacije: odnos između tražnje za štednjom i novčane mase. Povećanje novčane mase ima predvidiv efekat na ovu računicu. Rast potrošačkih cena je simptom; obezvređivanje je problem.

Obezvređivanje je objektivno uvek ekvivalent oporezivanju. Ne postoji objektivna razlika između toga da se konfiskuje 10% postojeće novčane mase u dolarima i preda X‑u i toga da se odštampa 11% postojeće novčane mase i preda X‑u. Jedina subjektivna razlika je inertna psihološka vezanost za današnje cene izražene u dolarima, a to se lako može resetovati promenom naziva i redenominacijom valute. Redenominacija se obično vrši da bi se uklonile neugodne nule — na primer, Turska je nedavno svaki milion starih lira zamenila jednom novom lirom — ali u principu ništa ne sprečava i redenominaciju od 10%.

Prednost obezvređivanja u odnosu na konfiskaciju leži isključivo u domenu odnosa s javnošću. Obezvređivanje je gotovo poput državnog kamena mudrosti — nevidljivi porez. U 20. veku države su ostvarile zapanjujući napredak ka ostvarenju tog starog sna. Nije slučajno što su im i veličina i moć porasli tako dramatično. Ako zamislimo kako bi izgledalo da je Džon F. Kenedi morao da podigne poreze radi finansiranja svemirskog programa ili da je Džordž V. Buš morao da uradi isto kako bi okupirao Irak, onda zamišljamo sasvim drugačiji svet.

Neposredni politički problem kod obezvređivanja jeste to što se ono manifestuje kroz rast potrošačkih cena, pošto oni koji su dobili novi novac počinju da ga troše. Ako sva tržišta zamislimo kao aukcijska tržišta, poput onih na Ebay‑u, jasno je kako dolazi do toga.

Ne postoji savršeno rešenje tog problema. Ali postoji prilično mnogo nesavršenih.

Najjednostavnije rešenje je jednostavno povećanje produktivnosti usled nove tehnologije, koje bi inače imalo tendenciju obaranja cena. Na primer, Murov zakon nam kaže da se cena tranzistora prepolovi svake dve godine. Kada bi se svi potrošački proizvodi sastojali isključivo od tranzistora, Murov zakon bi učinio obezvređivanje prilično primamljivim. Ponekad produktivnost unapređuje kvalitet umesto da snižava cenu ali oni koji izrađuju indekse potrošačkih cena oduvek su pokušavali da profitiraju od tog dobitka.

Kada se produktivnost sudari sa obezvređivanjem, ono što se dešava jeste da napredak koji bi inače poboljšavao živote ljudi biva konfiskovan od strane države. Pošto niko nikada nije u stanju da vidi koliko bi sve zapravo bilo jeftino bez obezvređivanja, ljudi su manje skloni da se žale zbog toga.

Drugi pristup je da se obezvređivanje koristi kao korporativna pomoć — subvencionisanjem niskih kamatnih stopa („lak novac“) ili spasavanjem finansijske industrije kada preuzeti rizici krenu u lošem smeru („ubrizgavanje likvidnosti“). Ako se to uradi kako treba, smanjivanje troškova proizvodnje može čak dovesti i do sniženja potrošačkih cena. Cene počinju da rastu tek kada naglo rastuće proizvodne industrije počnu da podižu cene sirovina i rada koji su im potrebni za proizvodnju. Ekonomisti Austrijske škole smatraju da je ovaj korporativistički pristup finansijama odgovoran za poslovni ciklus — i ja im verujem.

Ovaj esej, iako je verovatno predugačak, ipak je suviše kratak da objasni sve igre koje današnje vlade i finansijski sistemi pod njihovom kontrolom igraju kada je obezvređivanje u pitanju. Za sada vredi istaći tri stvari.

Prva je da konzervativna procena današnje stope obezvređivanja dolara, merena kroz M3 novčanu masu FED-a, iznosi 10%. Evropske brojke su slične. Kinesko obezvređivanje je već oko 20%.

Druga stvar je da se najveći deo današnjeg obezvređivanja javlja u vidu osigurane kreditne ekspanzije: dug je, eksplicitno ili implicitno, garantovan od strane države. Svaki zajam koji će biti otplaćen, osim ako se američki finansijski sistem potpuno ne uruši, je po definiciji jak koliko i sam dolar. Ovo je očigledno tačno za državni dug, poput trezorskih obveznica, ali implicitne garancije danas pokrivaju i mnoge oblike privatnog rizika. Preuzimajući odgovornost za sprečavanje finansijskih kriza i obezbeđivanje stalnog prosperiteta, FED je pretvorio ogromne količine inače sumnjivih hartija u efektivni ekvivalent dolaru. Pošto je teško čak i jasno definisati te garancije, postaje nemoguće tačno izmeriti stopu obezvređivanja.

Treća stvar je da obezvređivanje stvara zavisnost. Na primer, kada se obezvređivanje koristi za subvencionisanje kamatnih stopa, firme i vlasnici nekretnina postaju zavisni od jeftinih zajmova koji se lako obnavljaju. Kada je stopa obezvređivanja 10%, a kamatne stope 7%, negativna realna kamatna stopa (posle obezvređivanja) postaje mašina za stvaranje duga. Dužnicima je lako da donose odluke pod pretpostavkom da će se sa takvim kamatnim stopama nastaviti. Ako se takve stope okončaju, tipičan ishod je recesija. Ovakve vrste zavisnosti stvaraju velike poteškoće politički osetljivim vlastima da prestanu sa obezvređivanjem ili ga bar značajnije smanje.

Obezvređivanje i investiranje

Još uvek nismo ni videli najpogubniji efekat obezvređivanja.

Obezvređivanje narušava samu svrhu novca: čuvanje vrednosti. Kao takvo, ono daje štedišama podsticaj da potraže drugu imovinu u kojoj će skladištiti svoju ušteđevinu.

Drugim rečima, obezvređivanje podstiče stvarne investicije. U sistemu u kojem se novac obezvređuje, štediše shvataju da je držanje novca gubitnička strategija. Traže druge oblike imovine koje mogu da kupe.

Današnji konsenzus među Amerikancima je da su monetarni štedni instrumenti, poput štednih knjižica (passbook accounts), fondova novčanog tržišta (money market funds) ili oročenih depozita (certificates of deposit) - slabi i neisplativi. Pravi prinosi su u akcijama i nekretninama.

Kada uskladimo stopu obezvređivanja sa M3, vidimo razloge za ovo. Stvarna nemonetarna imovina, poput akcija i nekretnina, jedine su investicije koje imaju šansu da sačuvaju bogatstvo. Čisto monetarni oblici štednje samo gube vrednost.

Finansijska industrija i industrija nekretnina, naravno, obožavaju ovakvu situaciju. Ali to ne znači da je takva situacija dobra za nas ostale.

Problem je u tome što su akcije i nekretnine više nalik kondomima nego zlatu. Kada zvanična valuta nije dobro sredstvo čuvanja vrednosti, štednja traži drugo utočište. Akcije i nekretnine postaju delimično monetizovane. Ali slobodno tržište, iako ne može stvoriti novu zvaničnu valutu ili novo zlato, itekako može stvoriti nove akcije i nove nekretnine.

Rezultat je talas spekulativnih balona koji na nesreću veoma liči na naš primer sa kondomima. Kada su akcije ekstremno precenjene, kao što su bile 2000. godine, jedan od znakova je talas sumnjivih IPO‑ova. Kada su nekretnine precenjene, vidimo navalu novih kondominijuma. Sve je to samo naš stari prijatelj — obezvređivanje.

Ovaj pritisak obezvređivanja daje odgovor na pitanje koje smo ranije postavili: zašto bi zlato imalo tendenciju levitiranja, umesto delevitiranja? Zašto je povratna sprega sklonija rastu, a ne padu?

Odgovor je jednostavan: ista sila deluje na zlato kao i na akcije i nekretnine. Tržište traži novu vrstu novca. Ima tendenciju podizanja cene bilo koje imovine koja može da čuva štednju.

Razlika između plemenitih metala i akcija ili nekretnina upravo je naša početna teza. Akcije i nekretnine ne uspevaju kao novac. Držanje celokupne štednje u akcijama ili nekretninama nije strategija u Nešovom ekvilibrijumu (iako se nekretnine u nekim kvartovima približavaju tome pošto su zgrade u starim gradskim jezgrima, zahvaljujući raznim ograničenjima, gotovo dobile status kolekcionarskih dobara). Držanje štednje u plemenitim metalima, kao što smo videli, jeste.

Pretpostavka je da će tržište to na kraju shvatiti. Štaviše, to nas dovodi do najzanimljivijeg pitanja: zašto do sada nije shvatilo? Zašto se plemeniti metali i dalje smatraju neobičnom, sporednom investicijom?

Politika novca

Suština moje tvrdnje je zapravo da balon na tržištu plemenitih metala ne postoji.

Ova tvrdnja može iznenaditi ljude koji se sećaju 1980. godine, kada je zlato dotaklo $850, a srebro $50. Tokom devedesetih zlato je palo na $250, a srebro na $3.50. Te brojke deluju još ekstremnije kada uračunamo obezvređivanje. Zar to ne izgleda kao balon?

Izgleda tako i očigledno predstavlja ciklus levitacije i delevitacije. Jedini smisao u kojem se može reći da balon na tržištu plemenitih metala ne postoji jeste onaj u kojem je ‘balon’ nešto što je sigurno osuđeno da pukne, kao naš kondomski balon.. Setimo se: tržišta su potpuno slobodna da skladište celokupnu ljudsku štednju u jednom jedinom plemenitom metalu ili da je ne skladište ni u jednom od njih (ako pronađu neko drugo, bolje sredstvo čuvanja vrednosti, poput veštačkog kolekcionarskog dobra).

Ono što se dogodilo 1980. godine jeste da je FED, pod vođstvom velikog Pola Volkera, uspešno odbranio dolar (i druge nacionalne valute, koje su bile i još uvek su zasnovane na dolaru) upravo od događaja koji sada predviđam: valutne krize praćene samoubrzavajućim bekstvom u plemenite metale.

Volker se suočio sa egzistencijalnom pretnjom i upotrebio je svako oružje koje mu je bilo na raspolaganju. Najočiglednije, i ono po čemu je najviše upamćen, bilo je gotovo potpuno zaustavljanje obezvređivanja i prepuštanje tržištu da određuje kamatne stope. Kratkoročne stope su otišle znatno iznad 20%, što je bilo mnogo više od zvanične vrednosti one reči koja počinje sa "I", a svakako u pozitivnoj zoni kada se uskladi sa stopom obezvređivanja.

Još jedan primer, jedna od mera koje je FED preduzeo bila je da bankama — bez ikakvog pravnog ovlašćenja — jednostavno naredi da prestanu sa odobravanjem kredita svima koji kupuju zlato ili srebro.

Ovo ilustruje duh tog vremena. Finansijski sektor 1980. godine bio je "mala maca". Hedž fondovi jedva da su postojali. Danas FED to nikada ne bi uradio, ne zato što bi banke odbile da poslušaju — banke su i dalje "male mace" — već zato što je današnje globalno finansijsko tržište ogroman, režeći vučjak, a pokazivanje straha ne bi bilo mudro.

Tržišta, uopšteno govoreći, ne razmišljaju. Većina investitora, čak i profesionalci koji upravljaju velikim fondovima, veoma slabo razumeju ekonomiju. Kao što sam već pomenuo, verzija ekonomije koja se predaje na univerzitetima snažno je oblikovana političkim zbivanjima tokom poslednjeg veka. A prosečan finansijski novinar se razume u finansije otprilike kao što se mačka razume u astrofiziku. Rubrika o biznisu nije baš mesto na koje odlazi neko ko planira da postane novi Bob Vudvord. To, naravno, ima jasan uticaj na psihologiju malih investitora.

Rezultat je da tržište istorijski nije imalo nikakav poseban način da razlikuje kontrolisanu delevitaciju od neizbežnog balona. Zbog Volkerove pobede i poraza miliona investitora koji su se kladili na kolaps dolara, finansijski svet je narednih dvadeset godina živeo u uverenju da postoji neka vrsta fundamentalnog plafona cene zlata, uprkos tome što ne postoji nikakav logički tok rasuđivanja koji bi tako nešto predvideo.

Čak i danas, ne manjka autora naklonjenih zlatu koji predviđaju cenu od $1000, $2000 ili $3000 po unci, kao da imaju neku formulu, poput P/E odnosa kod akcija, koja bi odredila stabilni ekvilibrijum na određenom nivou. Naravno, takva formula ne postoji. Oni samo izražavaju svoj intuitivni osećaj da je zlato trenutno veoma, veoma jeftino i ublažavaju ga željom da budu shvaćeni ozbiljno.

Zapravo, cene plemenitih metala stabilizovaće se tek kada - ili potpuno trijumfuju nad veštačkim valutama ili budu potpuno poražene od njih — bilo zahvaljujući nekoj novoj finansijskoj tehnologiji koja trajno onemogućava obezvređivanje, bilo prinudnim ukidanjem slobodne trgovine plemenitim metalima.

Centralne banke — a preko njih i države — uvek žele da minimizuju levitaciju svakog kolekcionarskog dobra koje bi moglo da potisne njihove veštačke valute. Ovo, naravno, uključuje plemenite metale. I naravno, vlasnici plemenitih metala žele da maksimizuju njihovu levitaciju.

Rezultat je ogromna borba za prevlast na globalnom, istorijskom nivou. Nije slučajnost što je do 20. veka priroda novca bila jedno od najkontroverznijih političkih pitanja u Sjedinjenim Državama. Istorijska je činjenica da su pro-bankarske snage pobedile 1913. godine i izbacile to pitanje iz političke rasprave. Nema razloga pretpostaviti da će ta pobeda biti trajna. Ali isto tako nema razloga pretpostaviti da ne može biti.

Dakle, da bismo došli do utemeljene pretpostavke o tome ko će pobediti, moramo objektivno sagledati naoružanje obe strane.

Državno naoružanje protiv zlata

Najočiglednije oružje dolara jeste to što, iako zlato donekle jeste novac, ono nije valuta. Niko ne prihvata zlato u zamenu za robu i usluge. Digitalne zlatne valute bi to mogle promeniti, ali ako se to ikada i dogodi, desiće se tek dalekoj u budućnosti.

Očigledan rezultat je to da, ako želite štedeti u zlatu, morate platiti troškove konverzije u oba smera, uključujući i sopstveno vreme utrošeno na obavljanje te konverzije. ‘Izolacija’ je dobar naziv ovog fenomena jer otežava protok novca između zlata i dolara. Drugi oblik izolacije je porez na kapitalnu dobit koji je prema američkom zakonu naročito oštar kada je u pitanju zlato.

Manje očigledan oblik izolacije jeste to što ne postoji pravo tržište za pozajmljivanje zlata (gold lending market). (Zapravo, postoji tržište zakupa zlata (gold leasing market), ali ono nije za obične smrtnike — o tome kasnije.) Dakle, ako znate da želite držati zlato duži vremenski period, ne postoji način da ostvarite direktan prinos tako što ćete ga pozajmiti. Naravno, postoji očekivani prinos izražen u dolarima koji bi u proseku trebalo da prati stopu obezvređivanja dolara ali ne postoji nijedan teorijski razlog zašto ne biste mogli da zarađujete i kamatu u zlatu. Međutim, u stvarnosti — ne možete.

Manje pasivno oružje su velike zlatne rezerve koje drže centralne banke. Centralne banke poseduju između 10.000 i 30.000 tona zlata. One to koriste za manipulaciju cenama zlata.

Ili se bar pretpostavlja da manipulišu cenama zlata. Ako danas odete na Internet i istražite temu zlata, pronaći ćete mnogo autora koji optužuju centralne banke da manipulišu cenama zlata. Činjenice koje oni iznose deluju vrlo uverljivo. Ali njihov ton sugeriše da centralni bankari čine neku vrstu užasnog zločina, što smatram malo verovatnim. Siguran sam da njihov pravni odsek odobrava sve što rade. Činjenica je da je manipulacija cenama zlata ključno zaduženje centralnih bankara još od osnivanja Banke Engleske 1694. godine, da oni nemaju zakonsku obavezu da otkrivaju svoje postupke, da stabilna i niska cena zlata u velikoj meri predstavlja njihov profesionalni interes i da, shodno tome, teret dokazivanja treba da bude na svakome ko tvrdi da centralne banke ne manipulišu cenama zlata.

Naravno, alati njihovog zanata su se malo promenili od 1694.

U početku su banke jednostavno izdavale više novčanica koje su se mogle zameniti za zlato nego što su imale zlata. Očigledno je da je osnovna vrednost novčanice sa zlatnim pokrićem ona količina stvarnog zlata koju ona predstavlja. Ako imate milion unci zlata, a izdate dva miliona novčanica, osnovna vrednost svake novčanice je pola unce, bez obzira na to šta je na njoj odštampano. Ali, ako im vlasti dozvole, banke mogu upravljati kursom između novčanica i zlata tako što će ‘prodavati’ zlato za novčanice po nominalnoj vrednosti. Sve dok broj ljudi koji je prihvatao ovu ponudu nije bio prevelik, banke su mogle stvarati besplatan novac kojim se trgovalo bez ikakvog popusta u odnosu na zlato. Savremeno, elektronsko finansijsko tržište bi odmah detektovalo ovu prevaru i u trenu je raskrinkalo ali je u vreme papirnog knjigovođstva ona sasvim dobro funkcionisala dok god se nije preterivalo.

Drugim rečima, kada banka jednom izda više novčanica nego što ima zlata, novčanica sama po sebi postaje veštačka valuta. Ne postoji objektivna razlika između politike otkupa (redemption policy) i fiksnog kursa (currency peg), poput mehanizma kojim Kina kontroliše kurs između dolara i juana. Čak i u danima ‘klasičnog zlatnog standarda’, ove frakcione novčanice bile su uobičajene.

Nakon Prvog svetskog rata, svet je prešao na ‘zlatno-devizni standard (gold exchange standard)’, koji je na različite načine ograničavao otkup zlata, omogućavajući dalju ekspanziju novčanica. Nakon Drugog svetskog rata, samo su SAD isplaćivale zlato u zamenu za dolare i to isključivo od drugih centralnih banaka, što je dovelo do još veće ekspanzije novčanica. Kasnih šezdesetih, Francuzi su se umorili od toga da svoje odlično vino menjaju za zelene papiriće, pa su poželeli da iskoriste svoje pravo na otkup zlata od SAD. Godine 1971. Nikson je ‘zatvorio zlatni prozor’ i era otkupa je bila završena.

Od tada, centralne banke imaju dve opšte strategije za manipulisanje zlatom. Najjednostavnija je ‘potapanje’ cene zlata – jednostavno tako što ga prodaju. Time se stvara savršena ekonomska iluzija obezvređivanja — zapravo, to je tačno ono što bi alhemičar uradio kad bi otkrio tajni proces za proizvodnju zlata. Racionalno tržište može da uoči tu razliku, ali tržišta, kao što smo već primetili, nisu racionalna.

Ili ne baš previše racionalna. Ali zapadne centralne banke su političke institucije i moraju da izveštavaju o svojim rezervama. Silazni trend zlatnih rezervi bi bio uznemirujući i suviše lak za manipulisanje.

Tako je neko došao na ideju davanje zlata u zakup (gold leasing). U takvoj transakciji, centralna banka pozajmljuje zlato nekoj Volstrit banci, koja ga potom proda na tržištu zlata i uloži dobijeni novac kako god želi. Ovo funkcioniše kao ‘carry trade’, zato što su stope po kojima centralna banka daje zlato u zakup veoma niske, dok Volstrit banka može ostvariti veći prinos na uloženi novac. Naravno, Volstrit banka mora jednog dana vratiti zlato ali je centralna banka uvek voljna da produži rok pozajmice.

Dobra fora je u tome što, iako je zlato centralne banke prodato za izradu nakita ili novčića i, iako je imalo isti negativan uticaj na tržište zlata kao i svaka druga prodaja, centralne banke obično ne prijavljuju koliko su zlata pozajmile. Drugim rečima, stvarno zlato i priznanica kojom se potvrđuje dug (IOU) se smatraju za istu stvar. Ko se seća Enrona?!

Zvanično objašnjenje glasi da pozajmljivanje zlata omogućava centralnim bankama da ‘ostvare prinos’ na ‘mrtvu imovinu’. Nijedna normalna osoba u ovo ne može poverovati; osim ako niste finansijski novinar. Prvo, ostvarivanje profita je poslednja stvar o kojoj razmišljaju centralni bankari; čak je nejasno i šta prinos znači za entitet koji može da štampa svoj novac. Drugo, ova priča se ne uklapa u zvanično obrazloženje zbog čega centralne banke još uvek uopšte čuvaju ovu praistorijsku imovinu umesto da je prodaju na jednoj ogromnoj aukciji — a to je da je zlato novac za situacije krajnje nužde. Što, naravno, zlato i jeste. Međutim, zlato koje je dato u zakup se neće magično pojaviti u krizi.

Neki analitičari procenjuju da su centralne banke od osamdesetih godina izgubile više od polovine svog zlata putem pozajmljivanja. Portugalija je objavila ovaj podatak, verovatno slučajno, 2001. godine; izgubila je 70% svog zlata.

Davanje zlata u zakup nije jedini način na koji centralne banke putem zlata ostvaruju uticaj na finansijska tržišta. Na primer, mogu izdavati i kupovne opcije (call options) itd. Ne škodi ni to što imaju moć da štampaju novac i koriste ga za kupovinu različitih finansijskih sredstava, po svakoj ceni koju smatraju prikladnom.

Ali čak ni ovi ‘zlatni derivati’ verovatno nisu najznačajniji način na koji države utiču na tržište zlata. Glavno oružje država protiv zlata je jednostavno — rudarenje zlata.

Kao što smo već naveli, rudarenje zlata u načelu nije ekonomičan proces. Kada bi prava na podzemno zlato bila politički sigurna, samo istraživanje i procena vrednosti nalazišta zlata bili bi dovoljni da se ona finansijski vrednuju.

Politički rizik, naravno, varira od zemlje do zemlje. Ali pošto zaista ne postoji zemlja u kojoj su ta prava potpuno sigurna, ili bar jednako sigurna kao trezor u Cirihu, ima smisla vaditi zlato iz zemlje.

Ono što nema smisla jeste prodavati ga.

Investitori ulažu u akcije kompanija koje se bave rudarenjem zlata kao zamenu za direktnu kupovinu zlata. Uopšteno, investitori u zlato vrednuju zlato iznad njegove zvanične tržišne cene — da nije tako, prodali bi ga. Nejasno je po kojoj ceni bi prosečan ‘zlatoljubac’ popustio i zamenio svoje zlato za dolare ali za mnoge je to sigurno znatno iznad $1000 po unci.

Dakle, rudarska kompanija bi gotovo sigurno povećala svoju vrednost time što uopšte ne bi prodavala zlato, već bi ga samo držala na svom bilansu stanja. Naravno, deo prodaje zlata ide na pokrivanje troškova rudarenja ali čak bi se i to moglo eliminisati. Kada kompanije otkriju novo nalazište zlata, mogle bi finansirati njegovo vađenje emitovanjem novih akcija. Ovakav poslovni model bi optimizovao rudarenje kao mehanizam konverzije dolara u zlato. Pošto rudari to ne rade, možemo zaključiti da su njihovi motivi politički.

Rezultat je neprekidan priliv zlata koje dolazi na tržište po trenutnoj spot ceni, kakva god ona bila. Ponovo, ovo deluje kao simulacija obezvređivanja i navodi tržišta da tretiraju zlato kao robu bez "levitacije", čija se cena svodi na ravnotežnu cenu određenu industrijskom ponudom i potražnjom.

A poslednje oružje države protiv zlata jeste fizička moć da ga jednostavno konfiskuje, kao što su SAD uradile 1933. godine. U kojim bi okolnostima to bilo politički realno? Ali tu već počinjemo da zalazimo u naoružanje koja zlato ima protiv države.

Naoružanje koje zlato ima protiv države

Glavno oružje zlata je ono što smo već nagovestili: iznenadni, samopojačavajući i potpuni kolaps dolara i svih drugih veštačkih valuta (osim možda švajcarskog franka). Vreme je da vidimo kako bi to tačno izgledalo.

Ukratko, problem sa dolarom je to što je krhak. Danas je teško zamisliti restriktivnu odbranu dolara u Volkerovom stilu. Kada je Volker sprovodio svoju politiku, SAD su bile neto poverilac sa suficitom u bilansu plaćanja. Američki finansijski sistem bio je relativno mali i stabilan. A SAD su imale i mnogo veću kontrolu nad ekonomskim politikama svojih trgovinskih partnera — politički odnos između SAD i Kine danas je sasvim drugačiji u poređenju sa nekadašnjim tenzijama između SAD i Japana.

Politika FED-a nakon krahа 1987. godine bila je osiguranje od rizika tako što će krize stabilizovati ubrizgavanjem likvidnosti — odnosno, velikim količinama novog novca. Nije tajna da je finansijska industrija na to odgovorila preuzimanjem sve više rizika. Ovaj začarani krug ‘moralnog hazarda’ predstavlja politiku koju je teško promeniti. Za današnji FED, kratkoročne kamatne stope od 5% već su opasno visoke. Stope od 25% ne dolaze u obzir.

Svaki bankarski i monetarni sistem zasnovan na frakcionim rezervama, poput američkog, biva destabilizovan svakim odlivom dolara. Ono što je zastrašujuće za FED nije visoka cena zlata, već njeno rapidno povećanje. Zamah u rastu cene zlata je logična uvertira u samoodrživu zlatnu paniku.

Tokom samoodržive panike, bekstvo u zlato destabilizuje bankarski sistem i tržište obveznica, izazivajući talase bankrota širom finansijske industrije. Uobičajeni lek koji FED ima na raspolaganju je dodatna likvidnost — ali monetarna ekspanzija samo dodatno podstiče kupovinu zlata. U završnoj fazi, novac izlazi iz dolara jednako brzo koliko ga FED upumpava. Upravo ovo je scenario kolapsa koji vodi ka remonetizaciji.

Jedan od razloga zbog kojih cena zlata u poslednje vreme raste jeste to što je sposobnost centralnih banaka da ubacuju zlato na tržište, bilo kroz davanje u zakup ili putem direktne prodaje, postala prilično ograničena. SAD za prodaju zlata moraju da dobiju odobrenje Kongresa. Evropske banke su nekada vrlo rado prodavale zlato i davale ga u zakup ali više nisu ravnodušne prema pitanju dugoročne održivosti dolara, pa su se u Vašingtonskim sporazumima iz 1999. i 2004. obavezale da ograniče svoje plasmane zlata.

A jedan od problema sa pozajmljivanjem zlata jeste što to pozajmljivanje ostavlja nekome obavezu da to zlato vrati. Ako je zlato nakon toga prodato za dolare, prodavac je praktično ‘šortovao’ zlato i, svaki put kada cena zlata poraste za jedan dolar, on gubi jedan dolar. Centralne banke nisu poznate po odbijanju da produže zajmove u zlatu, a njihove kamatne stope na zlato su veoma niske (danas ispod 0.20%). Ali javne kompanije su dužne da prijave te gubitke u svojim bilansima. Devedesetih, kada se činilo da je cena zlata pod kontrolom, pozajmljivanje zlata radi ‘carry trade’ strategije delovalo je kao dobra ideja. Danas je cena zlata nestabilna i rastuća, pa je pozajmljivanje zlata poslednja stvar o kojoj većina razmišlja.

Naravno, američka vlada može igrati i na drugoj strani terena i — u najmanju ruku — ograničiti kupovine zlata. Ali to, kao što smo videli, znači pokazivanje straha. Hedž fondovi mogu nanjušiti strah bolje nego psi. A iluzija je misliti da SAD i njihovi saveznici poseduju svetski finansijski sistem.

Ako bi SAD uvele ograničenja u trgovini zlatom, Kina, Rusija i arapski naftni blok bi odmah odbacili dolar i prihvatili zlato kao globalnu rezervnu valutu. Teško je zamisliti, na primer, da bi Dubai zatvorio svoje tržište zlata. Rezultat bio bio formiranje međunarodnog deviznog kursa između zlata i dolara, kao i crnog tržišta u SAD. Ekonomisti to vrlo dobro razumeju i uveravam vas da niko ne želi da se nađe u takvoj situaciji.

Jedna ozbiljna greška koja čini kolaps mnogo verovatnijim bila je odobravanje zlatnih ETF‑ova. Lako je podceniti važnost obične izolacije kada je u pitanju zaštita dolara.

Godine 1980, da biste kupili zlato, morali ste otići kod trgovca zlatnicima i platiti do čak 10% ukupnih transakcionih troškova — a onda, naravno, trebalo je i da ga skladištite. Ako zamislimo običnu korporativnu akciju koju biste morali da kupujete kod ‘trgovca akcijama’ na isti način kao zlato 1980. godine, lako je zaključiti koliko bi malo investitora takva akcija privukla. Slično tome, zlatne poluge nisu bile predmet interesovanja gotovo nijednog investicionog menadžera. Naravno, ekscentrični naftaši, negativci iz filmova o Džejmsu Bondu i južnoamerički diktatori mogli su da drže zlatne poluge u Cirihu. Ali koliko uopšte južnoameričkih diktatora može postojati na svetu?

Gledano unazad, remonetizacija zlata 1980. nije imala nikakve šanse. Ono što zlatni entuzijasti toga doba nisu uočili jeste da je fizička valuta bilo koje vrste, papirna ili zlatna, već bila relikt prošlosti. Zlato se nije moglo takmičiti sa dolarom jer nije postojala mogućnost da se čuva ili prenosi elektronski. Jedino elektronsko tržište zlata bilo je tržište fjučersa. A pošto se većina trgovine na tržištu fjučersa ne završava isporukom stvarnog metala, već novčanim poravnanjem, trgovanje zlatom na fjučers tržištu nije vršilo ključnu tržišnu funkciju prenosa vlasništva fizičkog zlata sa onih koji ga manje cene ka onima koji ga više žele. Mali investitori jesu odlazili u svoje prodavnice zlatnika i kupovali južnoafričke Krugerrande, ali FED je mogao da reaguje brže i odlučnije.

Zanimljivo je primetiti da je ova vrsta izolacije, u vidu troškova transporta i otkupa zlata, takođe igrala veliku ulogu u upravljanju valutama sa delimičnim zlatnim pokrićem u 19. veku. Ako je, kao što mislim, ovakva izolacija bila ključna i u pobedi FED‑a 1980. godine, zašto danas imamo zlatne ETF‑ove?

Zlatni ETF‑ovi (GLD i IAU) omogućavaju prebacivanje bilo kog iznos novca u zlato ili iz zlata uz minimalan trošak. Investitori koji sve vrednuju u zlatu mogu koristiti zlatne ETF‑ove da tretiraju dolar onako kako je naša penzionerka u Argentini tretirala pezos. Mogu raditi i trošiti u dolarima, a štedeti u zlatu.

Zašto bi onda finansijski sistem koji je poslednje stoleće proveo štiteći se od zlata naprasno okrenuo ploču i direktno povezao dolar sa zlatom?

Odgovor je jednostavno taj da nije FED odobrio zlatne ETF‑ove. Odobrio ih je SEC. I da, kada bi se Trilateralna komisija i dalje za sve pitala, ovo se nikada ne bi desilo. Ali u stvarnosti, vlada SAD nije jedna velika zavera, već ogroman skup ogromnih pojedinačnih agencija, od kojih svaka ima sopstvenu internu kulturu, dok je svaka od njih potpuno uverena da su njeni ciljevi identični javnom dobru.

Za SEC su slobodna tržišta uvek dobra stvar, a ideja da dolar možda duguje svoj opstanak njihovom potiskivanju nije nešto što im prirodno pada na pamet. Siguran sam da čak ni u FED‑u zlato gotovo nikome nije briga, dok oni kojima zlato predstavlja brigu ne pričaju glasno o tome. FED svakako komunicira sa SEC‑om ali za takve stvari postoji procedura. Vašington svakako ima svoje tajne i tuđa tajna je često nečija zavera, ali ne postoji nešto što bi se moglo nazvati međuagencijska tajna.

Kad bi savezna vlada SAD bila savršeno vođena i potpuno zlonamerna zavera za dominaciju svetom, budimo iskreni — svet ne bi imao nikakve šanse.

U stvarnosti, ona nije ni jedno ni drugo. Zato se mnoge stvari u svetu dešavaju mimo želja Vašingtona, iako bi one lako mogle biti sprečene. Predviđanje iznenađenja nije jača strana Vašingona.

Pravo iznenađenje nisu samo ETF‑ovi. Iznenađenje je kombinacija ETF‑ova i interneta.

Na kraju, zlato je demokratija. Cenu zlata ne određuju LBMA ili Comex. Određuju je mišljenja svih ljudi koji imaju ušteđevinu. Kada biste mogli da kupite uncu zlata za $1, svi drugi bi takođe kupovali koliko god mogu. Kada biste mogli da zamenite uncu zlata za vilu u Portofinu, gotovo svi bi prodavali koliko god su u mogućnosti. Trenutna cena zlata se nalazi negde između — a sve što je određuje jeste mišljenje javnog mnjenja. Naravno, mišljenja ljudi imaju onoliko težine koliko je velika njihova ušteđevina, ali to vam je slobodno tržište.

I dolar je demokratija. Zahvalimo predsedniku Dalas FED‑a, Ričardu Fišeru, na izrazu ‘valuta zasnovana na veri’. Kao što smo videli, sav novac, prirodan ili veštački, zasniva se na veri. Zlato je drugačije samo zato što ga niko ne može štampati. Cena zlata nikada neće pasti na nulu zato što se zlato koristi za zubne krunice i oblaganje vodovodnih armatura. Cena dolara nikada neće pasti na nulu jer je dolar napravljen od kvalitetnog papira i finih vlakana koja se mogu reciklirati. Ali sve ostalo je vera.

Šta može promeniti tu veru? I koliko brzo se ona može promeniti?

Trenutno pretpostavljamo da su odgovori: ‘vrlo malo’ i ‘veoma sporo’. Ali to možda više nije tačno.

Ne mislim da je slučajnost to što se 20. vek može nazvati zlatnim dobom - kako veštačkog novca, tako i televizijskih vesti. Sve dok su licencirani radio‑talasi i monopolizovane novine bili jedini načini da ljudi ažuriraju svoje znanje o svetu, nije bilo zime za papirni novac.

Na primer, hajde da sprovedemo jedan misaoni eksperiment.

Zamislimo da Njujork tajms sutra preuzmu zlatoljupci. Recimo da svi njegovi urednici, novinari i kolumnisti pročitaju ovaj esej, učini im se uverljivim i odluče da zaista saopšte malo ‘istine moćnicima’.

Od sutra pa nadalje, Tajms ulaže sve svoje napore kako bi podsetio čitaoce na nesporno istinite i objektivne činjenice: da je dolar valuta zasnovana na veri; da se novi dolari stvaraju po stopi od oko 10% godišnje; da je sadašnji američki finansijski sistem osmišljen pre sto godina, u doba Morgana, Hersta i Rokfelera, kako bi se obezbedio stalan priliv novih dolara - kako za saveznu potrošnju, tako i za korporativnu pomoć; da globalni finansijski sistem sada u potpunosti zavisi od stvaranja novca i da, uz statičnu novčanu ponudu, ne bi ni približno mogao opstati u današnjem obliku; da remonetizacija plemenitih metala predstavlja Nešov ekvilibrijum; i da će, ako do remonetizacije dođe, najviše profitirati oni ljudi koji među prvima prebace svoj novac u zlato.

Nakon koliko nedelja bi, uz ovakve objave, tiraž i zarada Njujork Tajmsa naglo porasli?

Naravno, to nikada nećemo saznati, jer se to nikada neće desiti. Tokom poslednjeg veka, prva zapovest mejnstrim medija bila je odgovorno novinarstvo. Podsticanje finansijskih panika baš i nije primer odgovornog novinarstva.

Bojim se da anonimni blogeri ne podležu takvim kočnicama. O tome malo kasnije.

Faktor srebra

Primetićete da sam spomenuo srebro na početku ovog eseja ali ga se od tada više nisam dotakao.

Jedno pitanje u vezi sa remonetizacijom na koje je praktično nemoguće dati odgovor glasi: ako dođe do ponovne monetizacije metala, koji će se tačno metali monetizovati?

Vremenom će Mengerov proces standardizacije težiti smanjenju broja monetizovanih dobara i to verovatno na samo jedno. Standardizacija favorizuje ono dobro koje je na vrhu, a to je nestabilna igra: pošto će gubitnici, po definiciji, "delevitirati", logično je napustiti ih što je ranije moguće. Pošto je zlato, iz istorijskih razloga, vodeći metal, verovatno će samo ono i preživeti.

S druge strane, na savremenom elektronskom tržištu nije sasvim jasno koliko je Mengerova standardizacija zapravo važna. Prema Mengerovom modelu, novac se standardizuje zato što je nepraktično stalno prebacivati vrednost iz jedne valute u drugu. Ipak, uz računare je to mnogo lakše. Još jedan efekat koji deluje protiv Mengerove standardizacije jeste očigledna želja ljudi da diverzifikuju svoju štednju.

Zanimljivo je to što se trenutno čini da proces monetizacije zahvata širok spektar obojenih metala — ne samo onih koji se tradicionalno smatraju ‘plemenitim’. To ima smisla, pošto su plemeniti metali plemeniti samo zato što su dovoljno retki da mogu poslužiti za skladištenje i prenos značajne vrednosti. Pošto troškovi skladištenja osnovnih metala poput bakra, olova ili cinka nisu visoki, nema razloga da elektronska potraživanja za tim metalima ne budu monetizovana.

Druga mogućnost bila bi ravnopravna monetizacija svih plemenitih metala. U uobičajene plemenite metale spadaju zlato, srebro i platinski metali: platina, paladijum, rodijum, iridijum, rutenijum i osmijum. Možda bi, na primer, isti procenat globalnih zaliha zlata i osmijuma imao istu monetarnu vrednost. Ako je tako, vreme je da se naprave zalihe osmijuma.

Ali valjana pretpostavka je da će, ako novi monetarni sistem podigne vrednost samo jednog metala, to biti zlato. Ako su to dva metala, onda govorimo o zlatu i srebru. Ovi metali se ne izdvajaju po svojim fizičkim svojstvima, već po svom istorijskom i kulturnom nasleđu, zbog kojih je verovatnije da će potisnuti ostale.

Srebro je zanimljivo zato što je demonetizovano pre zlata i što se (osim epizode iz 1980. godine) u modernoj eri uglavnom cenilo kao industrijski metal. Međutim, pošto je srebro tokom većeg dela ljudske istorije bilo monetarni metal, centralne banke su nakupile ogromne zalihe. Nakon Drugog svetskog rata banke su osećale potrebu da zadrže svoje zlato, ali ne i srebro, pa su ovo drugo prodavale industrijskim korisnicima, uglavnom po veoma povoljnim cenama. Tržište srebra je u prethodnih 60 godina, a naročito tokom poslednjih 20, pretrpilo neto smanjenje zaliha, pre svega zaslugom tih državnih igrača.

Kao rezulat imamo da je najveći deo svetskog srebra — zasigurno desetine milijardi unci — potrošen u nepovratnim industrijskim primenama kao što su fotografija i elektronika. Procene globalnih zaliha srebrnih poluga veoma variraju ali su uglavnom ispod jedne milijarde unci. Pošto je trenutni odnos cene srebra prema zlatu, po jedinici težine, oko 50 prema 1, na globalnom nivou verovatno postoji oko 200 puta više monetarne vrednosti u zlatu nego u srebru.

Tržište srebra se prilično naviklo na neto smanjenje zaliha i svaka ozbiljnija promena tog trenda bi verovatno dovela do neprijatnog skoka cene. Nedavno otvaranje srebrnog ETF‑a (SLV), 28. aprila, čini takav skok cene verovatnim; zapravo, cena srebra se udvostručila dok je ETF prolazio kroz proces odobravanja. Od svog otvaranja, ETF usisava oko 3 miliona unci srebra dnevno, što je očigledno neodrživo.

Dakle, postoje tri faktora koji idu u prilog paralelnoj remonetizaciji zlata i srebra. Prvi je tradicionalni monetarni odnos između ta dva metala. Drugi je to što, pošto centralne banke imaju veoma malo srebra, teško im je da manipulišu njegovom cenom. Treći je to što zapravo niko ne poseduje puno srebra, pa bi svaki priliv nazad u ETF izazvao ozbiljnu levitaciju.

Jedna strategija Nešovog ekvilibrijuma kada su u pitanju zlato i srebro — možemo je nazvati strategijom GS — jeste da se podjednako vrednuju količine srebra i zlata koje je moguće izvaditi iz zemlje. Izgleda da su se ljudi držali upravo te strategije pre doba veštačkih valuta.

Očigledno je da, ako se srebro remonetizuje, zalihe srebra će neminovno porasti, a proces bi mogao biti haotičan. Ipak, balansiranje između dva metala obezbeđuje diverzifikaciju protiv oscilacija bilo kog od njih, a prirodne oscilacije — na primer kao rezultat rudarskih istraživanja ili tehnoloških otkrića — neizbežne su u svakom monetarnom sistemu zasnovanom na metalima. Zato bi paralelni standard zapravo mogao da se održi.

Plan za strukturnu remonetizaciju

Nikada ne znate sa ovim internet stvarima. Nemam pojma koliko će ljudi pročitati ovaj esej. Ali nikada nisam voleo ljude koji se žale, a ne nude konstruktivna rešenja.

A pošto je, u teoriji, moguće da se ovaj link viralno proširi i zapravo izazove događaj remonetizacije, mislim da bi sa moje strane bilo neodgovorno ne uključiti nekoliko jednostavnih predloga kako to uraditi na pravi način.

Prvo, finansijska tržišta bi trebalo zatvoriti. Ovo, naravno, nije trajno rešenje. Ali zašto operisati bez anestezije?

Drugo, savezna vlada SAD treba biti restrukturirana nalik bankrotiranoj kompaniji, tako što će se američke zlatne rezerve "teške" 8139 tona raspodeliti između nosilaca američkih obaveza, uključujući i dolare i dug, uključujući i eksplicitne obaveze poput trezorskih zapisa, ali i one implicitne poput socijalnog osiguranja.

Rezultat će biti novi finansijski sistem u kojem je zakonsko sredstvo plaćanja direktno vezano za zlato, bez ikakvih frakcionih smicalica. Nova vlada bi trebalo da bude fiskalno stabilna kao dugoročna operativna celina. Moraće da bude, jer neće moći da štampa novac.

Neki savezni programi će verovatno morati da budu ukinuti. Kao minimum, praksa poistovećivanja nacionalne bezbednosti sa globalnom bezbednošću je verovatno neodrživa. SAD bi trebalo da zadrže malu stratešku i konvencionalnu silu koja srazmernim odgovorom može odvratiti terorističke i druge napade i obezbediti svoje granice. Trebalo bi usvojiti spoljnu politiku Švajcarske i prilagoditi je prema potrebi.

Sve obaveze koje garantuje savezna vlada Sjedinjenih Država trebalo bi vrednovati prema trenutnoj ceni ili procenjenoj ceni pre krize. Na primer, novčanice Federalnih rezervi i bankarski depoziti osigurani od strane FDIC trebalo bi da imaju jednaku vrednost i prioritet naplate, trezorski zapisi i obveznice trebalo bi da se vrednuju prema njihovoj trenutnoj ceni itd.

I Federalne rezerve i čitav bankarski sistem trebalo bi tretirati kao deo američke vlade, jer to i jesu. Svaka institucija kojoj nije dozvoljeno da propadne praktično je deo vlade. Akcije banaka i drugih kreditora koji se bave frakcionim bankarstvom trebalo bi da postanu obaveze SAD po njihovoj trenutnoj dolar­skoj ceni. Bankarski krediti bi trebalo da budu redenominovani u zlatu prema sračunatom kursu (videti dole) i prodati na aukciji.

Celokupne zlatne rezerve SAD treba pretvoriti u elektronski računovodstveni sistem u kojem pojedinci i kompanije drže direktno alocirano zlato i mogu ga povlačiti, deponovati i koristiti za plaćanja. Sistem bi takođe trebalo da podržava računovodstvenu evidenciju srebra i svih drugih plemenitih metala. Vlasništvo nad zlatom trebalo bi raspodeliti ravnopravno među svim nosiocima američkih obaveza, bez pravljenja razlike između domaćih i stranih poverilaca. Ovakva računica će formirati konačan devizni kurs između dolara i zlata.

U nekim slučajevima, kao što je Socijalno osiguranje, SAD mogu imati sopstvene obaveze, a mogu zadržati i malu fiskalnu rezervu. Međutim, zbog neizbežnog iskušenja da se stvara više virtuelnog nego fizičkog zlata, američki zlatni sistem bi trebalo podeliti na međusobno interoperabilne delove i privatizovati ga čim to bude izvodljivo.

Nova američka valuta trebalo bi da bude miligram zlata. Berzanska tržišta bi trebalo vrednovati u miligramima prema kursu dolara i ponovo ih otvoriti što je pre moguće.

Svojinska prava postojećih vlasnika zlata (u koje, naravno, spadam i ja) trebalo bi poštovati. Međutim, izvesna konfiskacija zlata je neizbežna. Pošto koncept kapitalnog dobitka na zlato gubi smisao uz zlatnu valutu, svi vlasnici zlata ili srebra koji su američki građani trebalo bi da plate jednokratni porez od 28% na svoje celokupne zalihe, umesto postojećeg poreza na dobit od plemenitih metala. Stopа od 28% je dovoljno visoka da bude značajna i dovoljno niska da ne podstiče preteranu poresku utaju. Slično tome, rudarska prava treba očuvati, ali na njih treba primeniti odgovarajuću naknadu.

Eto, to je moj plan. Mislim da je dobar. Ali naravno da tako mislim, zar ne?

Potpunim prelaskom valute na zlato i konverzijom američkog duga kao i američkih dolara, plan obezbeđuje još jedan poslednji talas monetarne ekspanzije, dok istovremeno onemogućava bilo kakvo dalje obezvređivanje, osim naravno kao posledicu novih otkrića i tehnološkog napretka u rudarenju zlata. Naravno, ljudi koji drže dolare ili dolarske obveznice biće oštećeni. Ali zbog obima dolarskih potraživanja, koja se moraju tretirati pravedno i jednako, to je neizbežno. A ljudi koji drže dolare ili dolarske obveznice ionako su već godinama bivali oštećeni, zbog čega su i bili toliko željni da ih prebace u akcije ili nekretnine.

Ne mislim da postoji realan način da se delimično revalorizuje dolar, tako da se zadrži neka vrsta veštačke valute, državnog duga i bankarskog sistema zasnovanog na frakcionim rezervama. Mislim da će se svaki pokušaj prelaska na zlato koji u jednom koraku ne bude išao kraja verovatno sam urušiti i izazvati dodatni haos. Ali naravno, siguran sam da se drugi s tim neće složiti.

I naravno, ne postoji način da se remonetizuju plemeniti metali, а da se pritom - ili ne obezbede ogromni profiti sadašnjim vlasnicima tih metala (u koje, ponovo, spadam i ja), ili ne uspostavi nova policijska država koja bi tretirala zlato kao da je kokain. Razlog zbog kog preporučujem kupovinu zlatnih ETF‑ova, umesto zakopavanja južnoafričkih Krugerrandа u dvorištu, jeste taj što ne smatram da danas postoji onakva izvorna politička podrška državnoj moći i centralnom planiranju kakva je 1933. omogućila konfiskaciju zlata. Nadam se da se ne varam u vezi s tim.

Dakle kažeš da želiš revoluciju

Trudio sam se da zadržim makar trunku objektivnosti. Ali priznajem; voleo bih da vidim remonetizaciju. Mislim da je našem današnjem sistemu vlasti potreban ozbiljan reset.

Poštujem i razumem ljude koji se s tim ne slažu ili koji misle da je loša ideja raditi na promenama van uobičajenog političkog procesa. Iz moje perspektive, mali je uticaj političkog procesa na stvarno funkcionisanje države. Ne čini mi se da raste.

Jedna zanimljiva činjenica o istoriji SAD u posleratnoj eri jeste da od 1930‑ih u američkoj politici nije postojala nijedna delotvorna snaga koja bi se usredsredila na suprotstavljanje rastu američke savezne vlade. Poslednji antifederalistički demokrata bio je Džon Nans Garner. Poslednji antifederalistički republikanac bio je Robert Taft.

Uopšteno, uvek je težak opstanak antifederalističke partije. Postoji tendencija da bude preuzeta od strane interesa koji imaju ambiciju da iskoriste moć države za ostvarenje neke politički koristi. Ali pošto su federalne institucije neprekidno rasle otkako je država osnovana i pošto je svemoćna nacionalna vlada tako očigledno suprotstavljena namerama osnivača, koji su svoje planove zapisali u dokumentima koji i dalje postoje i koje svako može pročitati, reakcije protiv veličine i moći države bile su česte — uključujući izvorne pripadnike Demokratsko-republikanske stranke, demokratske sledbenike Džeksona i Van Burena, demokrate Grovera Klivlenda kao zastupnika čvrstog novca i Hardingove republikance sa njihovim „povratkom normalnosti“.

Nasuprot tome, od Drugog svetskog rata politički dijalog u SAD suprotstavljao je birače koji misle da Vašington treba da garantuje globalnu bezbednost naspram onih koji veruju da treba obezbediti opšte javno blagostanje. Naravno, republikanci će uvek moći da računaju na podršku protivnika socijalne pomoći i centralnog planiranja, a demokrate sa zadovoljstvom prihvataju glasove svih onih koji su nezadovoljni Pentagonom i njegovim domišljatim projektima. Ali u praksi, kao što je pokazala Bušova administracija, najjednostavnije rešenje jeste širenje oba krila državnog aparata.

Politička retorika u SAD nije uvek pozitivna. Ima mnogo straha i netrpeljivosti između frakcija iz ‘crvenih’ i ‘plavih’ država.

"Crvenima" je vrlo lako pomisliti da, zbog toga što "plavi" veruju da SAD ne bi trebalo da garantuju globalnu bezbednost, oni zapravo ne veruju u globalnu bezbednost, već misle da svi samo mogu biti fini jedni prema drugima. U nekim slučajevima, to možda i jeste tačno.

"Plavima" je takođe vrlo lako da pomisle da, zbog toga što "crveni" ne veruju da su SAD dužne da obezbeđuju opšte javno blagostanje, oni zapravo ne veruju u opšte javno blagostanje, već samo u sopstveni prosperitet. U nekim slučajevima, i to možda jeste tačno.

Ali teško mi je da poverujem da su ovi stereotipi pretežno tačni. Deluju suviše politički korisni da bi to bio slučaj.

Teško je ne primetiti da ovakva misaona struktura nalikuje veoma efikasnoj strategiji „zavadi pa vladaj“. Ne sugerišem da je ovakva strategija osmišljena nakon nekog sastanka, isto kao što se ni o današnjoj ceni zlata ne odlučuje na sastancima. Tržište samo otkriva efikasne strategije i ostaje pri njima, a politička moć nije ništa manje tržište od bilo koje druge vrste ljudskog delovanja.

Možda ste zadovoljni rastom američke vlade. Možda smatrate da ona nije dovoljno velika i moćna, te da treba da bude još veća i moćnija. U tom slučaju, očuvanje njene moći štampanja novca očigledno je neophodno i trebalo bi da se protivite svemu što bi moglo ugroziti tu moć. Ne bi trebalo da kupujete zlato ni pod kakvim okolnostima. Zapravo, ako imate koji dolar viška, verovatno bi trebalo da ga šortujete. Ako se svet složi sa vama, cena zlata će verovatno pasti.

Izvinite na zajedljivom tonu. Zapravo, poštujem ljude koji imaju takvo stanovište. Činjenica je da je američka vlada učinila mnogo dobrih stvari u svetu. Činjenica je da svi, ili bar skoro svi, ljudi koji čine tu organizaciju imaju samo najbolje namere.

Američke spoljne intervencije uklonile su razne brutalne nasilnike, od Adolfa Hitlera, preko Pabla Eskobara do Slobodana Miloševića. U mnogim slučajevima, ti nasilnici nisu zamenjeni novim, jednako brutalnim nasilnicima. U drugim slučajevima, zahvaljujući američkom novcu i uticaju, nasilnici nikada nisu otišli dalje od nivoa Tonija Soprana. Današnja američka vojska jeste najprincipijelnija i najefikasnija sila koju je svet ikada video. Američka strana pomoć takođe je učinila mnogo u pogledu suzbijanja gladi, medicinske nege i ključnih hitnih službi širom sveta.

Američki domaći programi su obuzdali zagađenje, obezbedili medicinsku negu bolesnim ljudima, gotovo u potpunosti se rešili belih suprematista, finansirali mnogo kvalitetnih naučnih istraživanja, poboljšali životni standard starijih itd.

Možda se nijedna od ovih stvari ne bi desila da SAD nisu imale moć da oporezuju kroz obezvređivanje. Možda se u budućnosti mnoge slične dobre stvari neće desiti ako izgube tu moć. A možda će se sve štetne radnje koje američka vlada preduzima — uvek, uopšteno govoreći, s najboljim namerama — nastaviti.

Ali pošto izgleda da većina Amerikanaca doživljava svoju vladu kao ogromnu humanitarnu organizaciju, koja možda troši puno novca na nepromišljene projekte suparničke stranke, ali inače radi pravu stvar, postoje samo dva zaključka koja možemo izvući.

Jedan je da bi, ako američka vlada izgubi moć oporezivanja putem tihog obezvređivanja, Amerikanci glasali za finansiranje ovih vrednih programa putem običnih poreza, ili još bolje, podržali bi ih direktno i dobrovoljno kao što podržavaju obične humanitarne organizacije. (Nema razloga da se ni vojna intervencija ne bi mogla voditi kao humanitarna akcija. Na primer, neki su upravo to predlagali kako bi se okončao genocid u Darfuru.)

Drugi zaključak je da su Amerikanci gomila prokletih licemera. Nadam se da je očigledno u šta ja verujem.

Šta vi možete uraditi

Ako se ne slažete sa mojom ekonomskom analizom ili ako niste sigurni ali mislite da ova stvar sa ‘remonetizacijom’ zvuči kao baš loša ideja — onda ništa. Verovatno ste razumna osoba. Većina razumnih ljudi će se verovatno složiti s vama. Ja se uopšte ne bih brinuo.

Ako imate bilo kakvu ušteđevinu, preporučujem da držite malo zlata. Sve i svašta se može desiti u ovom svetu. Čak i ako cena zlata padne, mislim da je uvek dobra vrsta osiguranja.

Ako vam imaju smisla ekonomske i političke ideje izložene ovde, možete preduzeti dva koraka.

Jedan je da kupite razumnu količinu zlata i/ili srebra.

Drugi je da pošaljete ovaj tekst svakome za koga mislite da bi mu mogao biti zanimljiv, naročito ljudima koji su politički aktivni, rade u finansijskoj industriji ili jednostavno imaju mnogo novca.

Bilo koji od ova dva koraka će pomoći. Ali ukoliko se odlučite za oba, možda bi trebalo najpre da načinite prvi korak. Mislim, nikad se ne zna.

Ovaj esej takođe možete sami objaviti gde god želite. U javnom je domenu.

Očigledno, ‘John Law’ nije moje pravo ime. Sloboda ekonomskog govora trenutno ne deluje kao pravosudni prioritet. Možda sam samo paranoičan ali imam osećaj da mogu slobodnije da pišem pod pseudonimom.

Najbolji način da postavljate pitanja jeste da komentarišete na ovom blogu.

Dalje čitanje

Odličan uvod u monetarnu istoriju SAD tokom 20. veka, iz istog opšteg ugla Austrijske škole koji i ja sledim, jeste ’Monetary Central Planning and the State’ Ričarda Ebelinga.

https://www.researchgate.net/publication/311102060_Monetary_Central_Planning_and_the_State

Vikipedija ima dobar pregled Našovih ekvilibrijuma.

https://en.wikipedia.org/wiki/Nash_equilibrium

Najbolji autori o zlatu na internetu, po mom mišljenju, jesu Bob Landis i Redžinald Hau sa Golden Sextant‑a. Svi njihovi eseji vredni su čitanja. Evo i jednog zabavnog teksta o pravom Džonu Louu.

http://www.goldensextant.com/GreenspanLaw.html

Za Austrijsku perspektivu o tome kako funkcioniše sistem bankarstva sa frakcionim rezervama i kako nas je Pozlaćeno doba opteretilo ovim čudnim stvorenjem, ’The Mystery of Banking’ Marija Rotbarda je sjajan rad. Mari zapravo nije iz Austrije, ali ima smešan akcenat.

https://mises.org/library/book/mystery-banking

Sveobuhvatna istorija novca i bankarstva od grčko‑rimskog doba do danas, s naglaskom na pravne principe, jeste ’Money, Bank Credit, and Economic Cycles’ Hesusa Huerta de Sota.

https://mises.org/library/book/money-bank-credit-and-economic-cycles

Ted Batler je lud čovek. Treba to da znate. I ja sam pomalo lud, očigledno, tako da to ne kažem olako. Ali ako želite da znate šta jedan lud čovek misli o srebru, poslušajte Teda.

https://www.investmentrarities.com/theodore-butler-silver-archives/

Udruženje korisnika srebra nije dobilo ono što je želelo, ali je njihovo mišljenje i dalje zanimljivo.

https://www.sec.gov/files/rules/sro/amex/amex2005072/pamiller021306.pdf

Ako i vi želite anonimno da blogujete, preporučujem divan alat koji ja koristim — Tor EFF. Pošaljite im jedan Krugerrand u moje ime.

https://tor.eff.org/

Neprocenjiv izvor za praćenje dolarske kreditne ekspanzije je ’Credit Bubble Bulletin’ Daga Nolanda. Dag piše imenice velikim slovima kao Džejms Frej, ali sve njegove priče zaista su istinite.

https://creditbubblebulletin.blogspot.com/

Ako se pitate šta je to što se zove ’država’ i zašto je svi ovi ljudi toliko mrze, Mari to objašnjava bez uvijanja.

https://mises.org/library/book/anatomy-state

(Nedovršeni srpski prevod na katalaksija.com)

Evo šta je Alan Grinspen mislio o zlatu 1966. godine. Ili je možda promenio mišljenje? Možda će nam reći u svojoj novoj knjizi.

http://www.321gold.com/fed/greenspan/1966.html

A Karl Menger je to rekao prvi.

https://mises.org/mises-daily/nature-and-origin-money